Као прашина

Ако неко међу вама мисли да је побожан, а не обуздава језик свој, него вара своје срце, побожност је тога узалудна. (Јаков 1:26)

О Царе мој, молим се да стража остане над мојим језиком и да ове усне не изговарају превару.

Ако ме други проклињу, Оче, ћутање ће бити мој одговор. Подсети ме да сам само прашина. Подсети ме брзо да моја потврда може доћи само од Тебе. Да, други ме можда одобравају, али докле и зашто? Само Твоја наклоност испуњава ову моју душу.

Оче, овај Дух који си ставио у мене наводи ме да размишљам о многим стварима, ипак ове три ми често падају на памет: 1. Прво, Оче, како је изванредно да овај Дух који си ставио у мене није заведен похвалом људи. Да, Дух који ме обележава истински се радује само Твом одобравању. О, како ценим ову нову драгуљ мудрости. Створен сам за љубав, и само Твоја љубав према мени јесте чиста љубав коју Дух у мени жуди; 2. Друго, Оче, јесте изопаченост људи, чак и оних који себе називају „браћом”. Како брзо се окрећу. Ти си ме заиста упозорио да ће се то догодити, јер они то чак сматрају службом Теби (Јован 16:2); 3. Треће, Оче, јесте стварност да сам свакодневна мета демонских слугу који никада не би размишљали о томе да изгубе своје животе да би Тебе пронашли; да, јер носим Твој печат. Њихова сврха је да униште и науде Твојој деци.

Опет кажем да, Оче. Дај ми дух понизности; нека будем као прашина свим људима, да бих неке придобио. Обдари ме мудрошћу да знам када да говорим, а када да ћутим. Молим Те, Царе мој, дај ми овај најдрагоценији од дарова. Тада ћу Ти служити у тихом обожавању, чекајући Твоја наређења.