Моја (твоја) душа

Покажи ми пут којим треба да идем, јер к Теби подижем душу своју. (Псалам 143:8)

И кад подижем душу своју (ум, вољу и осећања) к Теби, Оче, остављам је код Тебе. Схватам да ме узимање душе назад оставља са превише путева за путовање, превише избора. Ово ме тако лако скреће са уског пута.

Колико сам пута тражио од Тебе да водиш, Оче, само да бих потом мењао правац да послужим сопственим жељама? Више не, Оче. Више не, кажем! Мој сопствени пут води ка превише слепих улица, превише несрећа.

Имам ову визију, Оче; видим себе како Ти враћам Дух који си ми даровао. Чезнем за тим да узмеш назад оно што је Твоје и никада то не пустиш. Никада то не пусти да оде било где, осим где Ти желиш. Преузми управу. Предајем Ти назад овај Дух у мени, да никада више не мењам његов ток по сопственој жељи „ја”. Желим да будем вођен на начин који превладава телесни ум, тако да само духовни човек може засијати.

Оче, окружи ме Твојим мехуром Духа. Потопи ме потпуно!

Шта год кажеш, Оче, учинићу. Сваки сусрет, свака одлука, сваки план деловања – предајем Ти. Реци ми шта да радим и биће учињено.

И Оче, схватам да понекад морам да закорачим напред пре него што проговориш. У тим стварима направићу план и полако наставити, дајући Ти пуну власт да у сваком тренутку промениш мој ток. Теби, Оче, подижем Твоју (моју) душу.