Натприродно провиђење

О Оче, велики су путеви Твоји. Колико је присан Твој додир. Колико су подстицајни на размишљање Твоји обрасци. Показао си нам нешто, нешто велико, концепт који мења живот.

Могу ли да поделим са тобом, читаоче, шта је Он учинио? Могу ли да поставим питање које ће ти омогућити да доживиш откровење ове тајне?

Како учиниш да несигурна особа, која је целог живота осећала одбацивање, пусти своју несигурност? Још не; има још. Овај човек је провео цео живот задовољавајући сопствене потребе и бранећи себе кад год није био потврђен или се осећао одбаченим од других.

Поставимо то питање поново другим речима. Како учиниш од особе, једне која није могла да прихвати одбацивање или неодобравање на позитиван начин, сигурног и самопоузданог човека?

Одговор: закључаш га у затвор и учиниш да га скоро сви које познаје оптуже за неправду. А онда учиниш да не може никако да одговори на оптужбе. Тако је, ни телефон ни лични посети, апсолутно никакав контакт. Ускратиш му сваку могућност да се брани. Једноставно му дозволиш да чује оптужбе без прилике да одговори. Стојиш по страни и посматраш га у потпуној агонији месецима.

Онда, одједном, он поново проживљава бол свог детињства и сећања на то да никада није био довољно добар. Након тога следи васкрсење, готово као рођење; развучен је, извитоперен, гуран и стискан; то је крвава сцена. Као напетост на лицу новорођенчета; изгледа веома болно.

Кад би могао да видиш његов бол, знао би истину, али бол је приватан; нико га неће видети.

Како време пролази, видиш да се учвршћује смиреност, нешто ново што никада раније није постојало. То место смирености могло је наступити само због присиљеног бола, Yahweh-овог намерног, присиљеног бола. Видиш како се развија ново створење. Откровење улази. Кад би могао да му приђеш, чуо би раскинутог човека како каже: „Учинио сам најбоље што сам могао. Мислио сам добро. Правио сам грешке. То је све што тренутно могу да понудим.”

Али тужитељи нису завршили. Још увреда, још оптужби. И натприродна сметња неће му допустити прилику да се брани. Дозвољено је само оно што га оптужује.

Још увек у духовном порођајном каналу, овај човек, у кога ће једног дана поверовати, за сада може само да се преда притиску, притиску против свега што вапи за очувањем сопственог „ја”.

А онда, ново откровење: „Само оно што Отац мисли о мени јесте важно; неће више куповати љубав. Тако ми је сада стварно. Знам да сам још млад, али коначно разумем Његову љубав. Осећам се ново, свеже и прихваћено. Јер Он тако каже, ја сам вредан.”

Тако сада можеш препознати овај велики образац Yahweh-а. Закључан у затвору, Он ослобађа човека. Још у затвору, али слободан.

И делим са тобом, читаоче, своје сузе, сузе управо у овом тренутку док пишем. Пишем ти док вриштим својом душом. „Само Ти, Yahweh; само Ти си могао ово да учиниш. Само Ти си марио довољно да ово учиниш. Само Ти си марио довољно да ме повредиш како би ме исцелио. Само Ти; само Ти! Ти си ово учинио; Ти си ово учинио! Видим новог тебе!

У љубави, сломио си ме; а онда је дошло натприродно исцељење. Читав живот бола одлази. Yahshua, волим Те за оно што си учинио. Твоја пролита крв делује; заиста чисти. Бол одлази, а љубав је његова награда.”