Цар изобиља

Упознао сам човека, понизног човека. Понизили су га обрасци страдања. Његова жена, одведена од њега у страној земљи и затворена из разлога који су му непознати. Његово четворо деце, нестали месецима и тек недавно пронађени разбацани међу пријатељима и рођацима. Да, и он сам заточен, без могућности да комуницира са било ким од њих.

Каже ми: „Шта могу да урадим осим да се уздам? Сваки дан се молим и чекам, да бих некако чуо неку вест. Молим се да је моја жена добро, и да се ускоро поново уједини са децом. Молим се да ћемо једног дана сви поново бити заједно. Подржи ме по Својој речи, да бих живео; и не дозволи да се постидим своје наде. (Псалам 119:116)”

Погледао ме је у очи; могао сам видети дубине његове душе. Реч „предан” дошла ми је на ум. Као Јов, све му је било одузето.

„Природно” је размотрити такво страдање и бити захвалан за оно што имамо. То је начин на који смо програмирали своје умове, готово као „бити задовољан тиме да се смиримо”. Имамо ове мисли: „Па, ако он може да буде пун наде, а њему је тако тешко, осећам се „кривим” што се осећам лоше. Требало би да будем захвалнији, иако желим више. Да, Оче, треба да будем задовољан оним што имам.”

Је ли ово оно што Yahweh има за нас? Је ли ово више него што можемо тражити, мислити или замислити? (Ефесцима 3:20)

Изјављујем да бих погрешио да не прогласим супротно. „Ти си Отац изобиља. Ти си велики Ја Јесам. Ти си Бесконачни. Знам ово јер си то усадио у срце које си ми дао. Показао си да си управо такав. Из ових разлога, не могу се задовољити мање. Желим пуноћу живота, не само пуко пребродити. Морам веровати у обилно изобиље, Оче. Ти си Цар изобиља, и долазим Ти у послушности.”

Да, моја душа виче „Изобиље!” и с тим, Оче, остављам то Теби.

Лопов не долази осим да украде, да убије, и да уништи. Ја сам дошао да имају живот, и да га имају у изобиљу. (Јован 10:10)