Кад подижемо руке

Кад подижемо своје руке к Теби, Ава, шта заправо намеравамо? Да ли се клањамо? Да ли то заиста мислимо озбиљно? Је ли могуће бити испуњен страховима и сумњом, а опет се клањати? Примаш ли поклоњење људи који сумњају? Како можемо рећи да Ти се клањамо и обожавамо Те, а да Ти не верујемо?

Тако мало Твоје деце живи живот испуњен силом и милошћу. Је ли то разлог зашто подижу руке к Теби? Покушавају ли да извуку нешто од Тебе, нешто што им дубоко недостаје? Питам поново, Ава; како можемо да Ти се клањамо, а заправо да Ти не верујемо? Нађи ми човека који каже да то чини. Да, Твој Син је наше поређење.

Колико их подиже руке молећи за милост? Ово се чини прикладним разлогом да се подигну свете руке. Је ли то поклоњење, Оче? Изгледа као очајање. Је ли очајање сила, Оче?

Да ли заиста верујемо да је Yahshua умро за нас? Понекад, иронично, изгледа лакше поверовати да је то било за Авраама, Мојсија или чак Павла. Је ли заиста за нас? Где су они које је Твој додир помазао, Оче, они који су изгубили своје животе и пронашли Тебе? Тако их је мало. Зашто, Ава? Зашто? Твоја обећања су за све нас који кажемо да верујемо, зар не?

Опрости нам за помешану поруку коју шаљемо, кад подижемо руке са сумњом у срцима. Помози нам да верујемо, да верујемо Твојим обећањима кроз Твог Сина и Твог Руаха (Духа). Дај нам веру зрна горушице, Ава (Матеј 13:31-32, 17:20). Роди веру у нама, Оче, праву веру. Учини је стварном за нас да бисмо могли да померамо планине (Марко 11:23). Припреми наша срца (умове) да добро поднесу страдање због тога.

Помози нам да умремо за „себе” да бисмо могли принети искрено поклоњење, ради самог поклоњења, а такође и ради оних који се питају о вери свих који тврде да верују оно што тако страствено проповедају, и наизглед, тако снажно потврђују.