Крај ствари

„Крај ствари бољи је него почетак њен; бољи је ко је стрпљив духом него ко је охол духом.” (Проповедник 7:8)

Да ли је зато што је „то коначно завршено” Соломон писао такве речи? Шта је изражавао на издаху таквих речи док су вибрирале преко његових гласних жица?

Да ли би узео у обзир Yahweh-ов карактер у сваком процесу, вољени? Да ли би приписао задовољство и бол, победе и поразе, све то делу Његових руку?

Процес никада не би требало да заврши уступком; „само треба да прођем кроз ово.” Здравије самопреиспитивање дало би други закључак: „Yahweh је ово осмислио да уклони неког идола у мом животу, да сруши неко упориште у мом егу.” Бол у свету мисли увек значи смрт неисправних привезаности за нешто у физичком свету.

И тако, закључак ствари је уклањање смртоносних прирастака за нечисте ствари; то је намера натприродног процеса. И зато што је намера натприродна, њен закључак ће имати натприродне последице: „Крај ствари је заиста бољи него почетак њен! И стрпљење је увек боље него охолост.”

Yahweh је веома стрпљив у уклањању охолости у теби која те заправо удаљава од Њега. Замисли велику љубав која никад не пропада, Његов једини начин љубљења, а затим замисли како та љубав жуди да обгрли цело твоје биће. Али будући да је истинска љубав, нема другог избора него да чека (1. Коринћанима 13:4)!

Ова неистражива савршена љубав, која жуди да те обгрли, чека стрпљиво док се уклања из тебе све оно што је одбацује. Сав страх мора бити истеран да би се пребивало у савршеној љубави (1. Јованова 4:18). Свака охолост уступа место кротости; и свако хвалисање бива обавијено смерношћу (1. Коринћанима 13:4).

Слушај пажљиво закључак ствари. Пошто ти је дато откривење овог обрасца, разумевање и мудрост о овом процесу, можеш учествовати у натприродном; можеш Га хвалити и захваљивати Му чак и током процеса (Псалам 100:4).

„Буди радостан кад иде добро, а кад иде зло, размисли: Yahweh је начинио и једно и друго, тако да човек никад не зна шта га чека.” (Проповедник 7:14)

И иако не знаш шта те чека, не мораш чекати крај ствари да би Га хвалио; крај је УВЕК бољи него почетак!

Лична белешка: Као и увек, никад не читам размишљања пре него што их отворим да их уредим. Али оно што се догодило у мом животу протеклих неколико недеља јесте баш овај процес. Заиста сам мислио управо ово: „Само треба да прођем кроз ово.” Бројао сам дане до оног дана кад више нећу бити „ОБАВЕЗАН” да седим за рачунаром сатима да пишем и уређујем. „Треба ми само неколико слободних дана,” тако сам расуђивао.

Моја рука, шака и зглоб су били у мукама. Морао сам мењати положај и прелазити с миша на уграђени тачпед, па онда на спољашњи тачпед, и опет назад. Дошло је до тога да сваког дана морам прелазити тамо-амо између те три опције само да бих прогурао дан, само да бих обуздао пецкав бол у зглобу. „Само још неколико недеља, само још неколико дана,” признавао бих себи.

Али онда ми је Yahweh проговорио. Показао ми је да је ово моје „сопствено ја”, остаци мог ега (охолости) који су се грчевито хватали и гребали да задрже последњи траг наде да НЕЋЕ МОРАТИ ДА УМРУ.

Осећао сам као да не могу више мислити разговетно. После стотина узастопних дана, мој ум је био празан, утрнут и у болу. Био сам збуњен, љут, потиштен и без мотивације. После стотина дана у којима сам био стопостотно уверен у Његово натприродно вођство за сваки размишљање, за сваку уређену реч, и за сва Писма која сам био надахнут да додам, изненада сам постао празан!

Ипак, свако јутро кад бих се пробудио да прочитам данашње размишљање, оно што је потекло из наизглед празног, утрнулог и немотивисаног ума јуче, било је потпуно небеско и надахнуто. Оно што ми је показивао било је: „Ништа од тебе, Џефе. Све од Мене! Увек је било Мене.”

А онда, 361. дана те године, само четири дана до краја, док сам седео да уредим ово размишљање, број 362, отворио сам да прочитам „Крај ствари”! Све што сам могао рећи било је: „О, Yahweh, Ти си веран и истинит. Ти треба да растеш, а ја да се умањујем.” (Јован 3:30)

И крај ствари је заиста бољи него почетак њен.