Те „ситне” ствари

Никаква покварена реч [грдан или загађен језик, ни зла реч ни неваљао или бескористан говор] [никада] нека не излази из твојих уста, него само такав [говор] који је добар и користан за духовни напредак [изградњу] других, како приличи потреби и прилици, да буде благослов и да пружи милост [Yahweh-ову наклоност] онима који је чују. (Ефесцима 4:29)

Покварен, у изразу покварена реч, у овом случају је одредница (придев) који описује ствар, тј. „врсту” језика или говора. То су прљаве, грдне, нељубазне, труле, бескорисне, неподесне, лошег квалитета, гнусне и безвредне речи. И да, ово је свакако тачан приказ заповести.

Али, узмимо мало другачију перспективу и, уместо да описујемо саму ствар, „комуникацију”, обратимо се радњи, ономе што се дешава. Подсећамо се на Јаков 2:18 где нас учи да само описивање вере није место где је моћ, него је моћ у радњи, у чињењу. Хебрејска перспектива увек је у чињењу.

„Чуј, Израиљу: Yahweh, наш Силни, Yahweh је један! Волећеш Yahweh-а, свог Силног, свим срцем својим [умом, вољом, намерама, осећањима], и свом снагом својом.” (Поновљени закон 6:4-5) Хебрејско „Чуј” значи слушати и покоравати се, чути речи и затим показати себе послушним њима. Радња је место где је моћ!

Погледајмо, дакле, још једном идеју о „покварености”, овог пута из хебрејске перспективе радње. Каква је моћ у поквареним речима, не само сочан опис онога шта покварене речи јесу? Речи нису само грдне и бескорисне; оне поседују моћ која покреће труљење, распадање, гнојење, губљење, топљење, опадање и растварање; изазивају пад. Није само да ове речи лошег квалитета излазе из усана; оне стварају смрт!

Смрт и живот су у власти језика, и ко га воли, јешће плод његов [смрти или живота]. (Приче Соломонове 18:21)

Опет се подсећамо на Јакова. Тако је и језик мали уд, а хвали се великим стварима. Гле, мала ватра, каку велику шуму запали! И језик је ватра, свет неправде. Језик је тако постављен међу нашим удовима да прља цело тело, и пали ток природе; и сам је упаљен паклом… Он је непокорно зло, пуно смртоносног отрова. (Јаков 3:5-6, 8)

Покварене речи изазвале су пад! „Је ли Свевишњи заиста рекао да не једете? Нећете умрети! Жена коју си ми дао! Змија ме је преварила!” (Постање 3:1, 4, 12, 13)

Адам у нама зна да треба само једна погрешна мисао да би цео каскадни ток почео. За палим мислима следе паде речи, које претходе палим делима. Оне покрећу труљење, распадање, гнојење, губљење, топљење, опадање и растварање свега око себе. Покварене речи покрећу лавину уништења. Оно што ум мисли, језик исповеда, а физички свет се покорава.

Смрт и живот су у власти језика, и ко га воли, јешће плод његов [смрти или живота]. Ово је бескрајни образац који мора бити схваћен и решен.

Са прихватањем овог светог стандарда долази неизбежна стварност да нема бесциљних мисли, нема ситних речи, и нема безначајних изјава. Само покварено „сопствено ја” дозвољава ти да мислиш да су мисли и речи ситне ствари. „Ако не убијем нити починим прељубу, добар сам.” Ипак, ако мрзиш свог брата у свом срцу (уму) или га назовеш будалом, већ си га убио. Ако очима свлачиш ту жену или дајеш похотне примедбе, већ си починио прељубу у свом срцу (Матеј 5:21-30).

Нема бесциљних мисли, ситних речи, ни безначајних изјава. Велика цена је плаћена да спаси твој ум. Нема ничега горег него умањивати шта та жртва значи Yahweh-у. Дозволити себи да имаш неуредан језик исто је као газити Његовог Сина ногама и сматрати Његову проливену крв обичном (Јеврејима 10:29). Боље би ти било да ниси ни рођен него да живиш као да твоје мисли и речи Њему нису важне.

Човек неће живети само од хлеба, него од сваке речи која излази из уста Свевишњег. (Матеј 4:4) Твоје речи, попут Његових, имају моћ живота и смрти. Зашто не изабрати живот?

Језекиљ је пророковао сувим костима: „Чујте реч Yahweh-ову!” И оживеше, и стадоше на своје ноге, силно велика војска (Језекиљ 37:4-10).

Свака мисао је важна, вољени, и сада би требало да буде очигледно да је важна и свака реч која потиче из тих мисли, свака реч. Дакле, мисли живот и говори живот!