Мој плач

Кад је ово чуо, Yahshua рече: „Ова болест неће се завршити смрћу. Не, она је ради славе Силног, да би Његов Син кроз њу био прослављен.” (Јован 11:4) „Наш пријатељ Лазар је заспао, али ја идем да га пробудим.” (Јован 11:11) Тада им је он рекао отворено: „Лазар је мртав, и радујем се, због вас, што нисам био тамо, да бисте поверовали. Али хајдемо к њему.” (Јован 11:14-15) Yahshua јој рече: „Твој брат ће устати опет.” (Јован 11:23)

Кад је Yahshua видео како она плаче, и Јевреји који су дошли с њом како такође плачу, дубоко се потресе у духу и узнемири се. „Где сте га положили?” упита. „Дођи и види, Учитељу”, одговорише му. Yahshua заплака. Тада рекоше Јевреји: „Гле како га је волео!” (Јован 11:33-36)

Зашто мислите да сам био дубоко потресен у духу и узнемирен? Да ли моје речи остављају утисак да сам сумњао да ће Лазар устати? Наравно да не! Па зашто сам онда плакао? Зашто сам био узнемирен? Зашто сам био дубоко потресен? То је било због вашег недостатка вере! Зашто вам је потребно васкрсење мртвих, раздвајање мора, исцељење хромих, и толико тога другог да бисте поверовали? Зашто увек мора постојати чудо? Зар вам ваша вечна судбина није довољна, чак и да је то све што сам имао за вас?

Твоја вера је дар, а ипак и даље бираш да сумњаш. Зашто плачем? Плачем над твојим умом који сумња. Плачем над твојом тврдоглавошћу. Плачем за тебе, не с тобом!

Кад су одвалили камен, погледао сам горе и рекао: „Оче, хвала Ти што си ме чуо. Знао сам да ме увек чујеш, али сам ово рекао ради народа који стоји овде, да поверују да си ме Ти послао.” (Јован 11:41-42) Данас, ти си онај који „стоји овде”, а ја и даље плачем!

Тада сам рекао: „Лазаре, изађи!” (ст. 43) „Скините му погребне хаљине и пустите га.” (ст. 44) Данас ти кажем: „Изађи и скини погребне хаљине које везују твој ум. Веруј у мог Оца. Веруј да ме је Он послао. Обриши моје сузе.”