Битка је добијена

Yahweh, нема никога попут Тебе да помогне немоћнима против моћних. Помози нам, Yahweh, Силни наш, јер се ослањамо на Тебе, и у Твоје име дошли смо против ове огромне војске. Yahweh, Ти си наш Силни; не дај да смртници превладају над Тобом! (2. Дневника 14:11)

Како победа не би могла да се слави, чак и сада? И у том процесу, како можеш сматрати било какав губитак грешком? Суверенитет нашег Створитеља налаже да су све битке Његове. Ми проглашавамо: „Битка припада Yahweh.” (1. Самуилова 17:47)

Зовемо Га Царем васионе; и приписујемо Му Његову законску титулу „Ја Јесам”, а ипак и даље имамо страх. Сумњамо док се питамо шта би нам још могло бити узето. Често мислимо на Јова као на храброг, заборављајући најпресуднији део његове приче: он се покајао и хвалио Yahweh након свог губитка (Јов 42:5-6). Изјавио је: „Yahweh је дао, и Yahweh је узео.” (Јов 1:21)

Писмо нас учи да оно што губимо треба да буде изгубљено, а оно што добијамо благословено је само ако долази по вољи нашег Створитеља. Ако Му верујемо за битку, онда морамо прихватити да је губитак исто толико вредан и савршен као и добитак.

Кресање често укључује прогон. Али и поред тога, битке које водимо заиста нису наше да их водимо. Ако је ово истина, А ЈЕСТЕ, онда ниједан непријатељ не може да превлада над нама.

Кресање које доживљавамо као резултат прогона заправо је намењено да угуши унутрашњу битку коју водимо против Yahweh. Тако је; већина нашег бола (немира ума) је последица наше борбе против нашег Створитеља, а не наводних непријатеља.

Са овим новим разумевањем, будимо задовољни што Он узима шта узима и даје шта даје. Имај захвално срце (ум) без обзира на ситуацију. Он најбоље зна шта је вишак, а шта није. Ако ћемо Му веровати, морамо ићи до краја. Све мање је само млака вера, а то нашем Створитељу изазива мучнину. (Откривење 3:16)