Када?

У тренуцима победе, песме долазе тако слободно. Способност да се радујем изгледа тако природно. Да, прелив срца (на хебрејском, „средиште разума”) јесте оно што ме наводи да певам.

У временима када бол изгледа да ме надвладава, попут таласа изнад ког не могу да се уздигнем, песме постају усиљене. То су тренуци када вапим к Теби, Ава. Очекујем „прелазак”. Зар то ниси Ти обећао? Да ли грешим верујући да постоји место у ком моје срце никада не би утонуло у тугу?

Говориш ми о вечним стварима, а ја покушавам да схватим. Мисао на жену која је некад била моја, и на децу која се сада питају шта се догодило, омета моју способност да видим славну Обећану земљу. Док седим у затвору, они расту. Расту без мене; њихова тела попримају нов облик; њихове речи постају разумније. Пропуштам толико времена које се никада не може повратити.

Заиста кривим себе, јер прихватам одговорност за то зашто је прут карања пао. Али сам се променио. Хоћу ли ми бити додељена Твоја милост као тако многима пре мене?

Ова осећања мешају се са срцем које разуме да се сви морамо суочити с потпуном предајом Теби. Ова стварност се неће променити; она ме само наводи да говорим много мање. Потпуна предаја нечијег живота значи да то више није нечији живот: без жалбе, без попуштања, без оспоравања. Заправо, Ти си одредио да то, уместо тога, изгледа као тишина.

Он беше угњетен и мучен,
Али не отвори уста Своја;
Као јагње на заклање беше вођен,
И као овца пред онима што је стрижу нема,
Тако не отвори уста Своја.
(Исаија 53:7)

Позвао си ме да се радујем, хвалим и будем захвалан без обзира на све. Верујем да је Твој пут исправан. Верујем да је свако друго тежење испразност.

Како неко може чезнути за љубављу своје земаљске породице, а ипак желети ствари Његовог небеског Духа усађеног изнутра? Моје срце једноставно не зна како да пређе. Не знам како то изгледа, у трајном смислу, предати се Теби ПОТПУНО, Ава.

Стога, у својој слабости, када вапим за Твојом помоћи, осећам да чиним управо оно што тражиш. Схватам да је ово путовање срца. Ти си рекао: „веруј, истрајавај, поуздај се.” Помози мом неверовању, Ава. Помози ми да умирим непознато изнутра, јер признајем да морам све то предати Теби.

Помози ми да запамтим да је данас то „када”, јер је данас све што имам. Ради се о веровању у Твоју неизмерну љубав према мени. А данас је Твоја љубав према мени и према њима савршено потпуна. Неверовање у ово је место где моја радост лежи прогоњена. Помози ми да сазнам колико је та љубав дубока.

Научи нас да бројимо своје дане, да бисмо стекли мудро срце. (Псалми 90:12)