Пут човеков II

Човек и његова жена улазе у цркву. После поклоњења, пастор почиње да проповеда. Жена је потпуно усредсређена, док муж задремава. Труди се колико може да остане будан. Она га гурне лактом кад се служба заврши. Устају и одлазе.

Овај исти образац наставља се недељама. Пастор примећује мужеву склоност и означава га као незаинтересованог за духовне ствари. Пита се зашто уопште долази. Остали у скупштини су то приметили и питају се исто.

Прође неколико недеља откако су муж и жена последњи пут заједно дошли, кад се она сама појави на служби. После, она пронађе пастора и пита да ли може да разговара с њим. Пастор радо пристаје и брзо процењује да ће разговор бити о њеном „незаинтересованом” мужу. Спреман је да служи њеном срцу колико год буде потребно.

Кад разговор почне, пастор каже: „Нисам вас видео у цркви већ дуже време. Како сте?”

Жена, са сузама које јој теку низ очи, каже: „У питању је мој муж.”

„Да, тако сам и мислио,” одговара пастор.

Она наставља: „Видите. Он има рак. Умире. Узима лекове и они га чине веома уморним и поспаним. Стидео се што долази и заспи, па смо просто престали да долазимо. Изгледа да му не преостаје много времена и хтео је да вам нешто пренесем. Рекао је да га је толико усрећивало то што може да дође и види вас, да вас слуша како проповедате. Ви сте му омиљени учитељ. Замолио ме је да вам захвалим.”

Никада не суди, вољени. Никада не мисли да знаш шта се дешава у некоме, само на основу спољашњег изгледа ствари. Брига захтева време, и ако си спреман да поставиш себи то тешко питање, бориш ли се са бригом за друге?

Исцељење долази из ума, духовно искупљеног, који може да призна: „Заиста ме не брину други људи колико би требало; помози ми, Yahshua. Дај ми срце (ум) које се више брине за друге него за себе.”

Нема веће љубави од ове, него да неко положи свој живот за своје пријатеље. (Јован 15:13)