Уље радости

Ти љубиш правду, а мрзиш безакоње; зато те је Силни, твој Силни, помазао уљем радости више него твоје другове. (Псалам 45:7)

„Уље радости!” Ове речи, Оче, ове теме које стављаш преда ум, никада раније нисам разумео шта таква фраза може значити. Тек кад сам достигао овај нови ниво пропасти, пропасти која потреса кости, дахћући за ваздухом и држећи се за живот који ми је остао, почео сам да разумем.

Моје молитве, Оче, су за ослобођење. Све што пишем је за Твоје очи, Оче; вапај моје душе је за Твоје уши, Тата. Мој страх и нада, мој бол и хвала, све је за Тебе. Док ове речи иду на папир, боли ме од мисли о очају; вапим, празнећи себе. Ја сам изливена жртва наливница, али, као Давид, „принећу Ти жртву захвалну.” Зар сам у томе нашао уље радости уместо жалости (Исаија 61:3)? И ово знам, и због овога морам да узвикнем: „Иако ме убијеш, увек ћу се уздати у Тебе.” (Јов 13:15)

Певаћу Ти нову песму. Певаћу речи захвалности ослобођене из дубине духа, не из мог тела. Морао сам да направим избор. Прихватити очај, или Ти певати са хвалом и захвалношћу. Ходао сам; певао сам; и чак док је бол чезнуо да се врати, читао сам: „Тада ће се моји непријатељи повући кад завапим за помоћ. По овоме ћу знати да је Силни за мене.” (Псалам 56:9)

Као да се плашим да ово кажем, али процес је вратио радост, попут врата ка непознатом месту, ка непознатом крају. Може ли бити тако једноставно? Морам, морам да испробам. Морам да сведочим.

Још, Оче! Приносићу још жртава захвалних. Одведи ме на Твоју реку радости и опери ме свежег и новог. Покажи ми пут вечни, образац радости и наде чак и када пакао (моја жеља „себе”) стоји преда мном. Иако ме убијеш… О, Yahweh, попио сам тек мало. И даље жедним, Оче. Још, Ава, још.

Он је ставио нову песму у моја уста— Хвалу нашем Силном; многи ће то видети и бојаће се, и уздаће се у Yahweh. (Псалам 40:3)