Семе сумње

Оче, са срцем (умом) кајања долазим, жаљење за целим човечанством. Зашто смо тако брзи да се окренемо? Зашто нам је тако лако да заборавимо?

Кад се вода претвори у вино, како слатко се радујемо. Кад вино нестане, питамо се да ли би, или чак могао, то поново учинити. Кад исцелиш слепог, стојимо запањени у диву. Онда, убрзо потом, питамо се да ли би то учинио и за нас. Видимо Те како претвараш таму у светлост и правиш криве стазе равним пред нама (Исаија 42:16), а ипак, грешно се питамо да ли ћеш нас одвести до краја, као што обећаваш?

О Оче, ако постоји семе које не желим да сејем, то је семе сумње. Зашто смо овакви? Шта је у нама што стално заборавља, или бира да сумња, да си обећао да ћеш нас покрити од почетка до краја?

Да, Оче, изгледа да Ти доноси славу кад семе сумње бива величанствено надвладано вером, али мене оптерећује баш та сумња. Сумњати у Тебе кочи мој раст. Моје неверовање те обешчашћује, и за то се извињавам.

Покажи ми пут, Оче. Опет, предајем Ти све семе сумње док га више не буде. Молим Те, узми га, Оче. Нека земља на коју сам га расуо постане испуцала, и обради ново тле мог срца Својим присуством (Јеремија 4:3-4).

Кад Га видеше, поклонише Му се; а неки посумњаше. И Yahshua приступи и рече им говорећи: „Дана Ми је свака власт на небу и на земљи.” (Матеј 28:17-18)