Не могу; нећу; морам!

„Ко нађе живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој ради Мене наћи ће га.” (Матеј 10:39) Како да умрем, а ипак се надам, Оче? Како да Ти дам све: веру, породицу, слободу, каријеру? Треба ли да Ти дам своју жену, Оче? Могу ли и даље да живим обилан живот који си ми обећао ако она остане сама или постане нечија туђа?

А шта је са мојом децом, Оче? Треба ли да верујем да би могла живети без мог свакодневног присуства, као да су без оца, и ипак имати радост? Или, могу ли Ти и даље веровати ако би их одгајио странац или вук, ван домашаја моје руке?

Вапим Ти, Оче, из најдубљих места, док се опирем губљењу свог живота. Молим за потез Твоје руке. Не знам како да изгубим свој живот. Не могу; нећу; ја… волим их. Волим их Твојом љубављу, љубављу која никад не престаје. Они су мој траг доброте на земљи. Како да их пустим? Како да изгубим свој живот? Како да нађем свој живот? Не знам како. Не могу; нећу!

Можеш ли да чујеш дубину мог очаја док вапим? Могла би срушити градове. Све што јесам вапи. Не могу; нећу; ја… морам!

То је пусто место. Заробљен сам између смрти која је потребна и живота који обећаваш. Заробљен сам у средини. „Ухвати непознато”, каже моја душа. „Пусти, па онда ухвати.” Моје тело чврсто држи обе стране. Ово ми личи на смрт једине ствари коју не могу поднети. Не могу; нећу; ја… морам! Ово је моја смрт.

Суочен са овим сада, у сваком случају умирем. Ако попустим телу, умирем. Ако попустим Духу, умирем. Оче, шта ће остати од мене? Хоћу ли наћи свој живот? Човек какав сам био нестао је.

Нашао си свог дечака поново, Тата. Ава, молим Те за помоћ. Помози, Тата. Свемогући је [моје] уточиште и снага, свагда присутна помоћ у невољи. (Псалам 46:1)

Напомена нашим читаоцима: У време писања овог текста, Мајкл је био у затвору. У време ове публикације, он и даље остаје у затвору. Молите се за њега.